Autor: Svetlana Slijepčević Bjelivuk
Izvor: FACEBOOK
Imali smo u gimnaziji profesorku istorije koju smo zvali Svinja. Kako godine prolaze, sve ono čega smo se tokom školovanja kod nje gnušali vraća se u talasima i davi poput ovog vazduha koji se oseća na zapaljenu traktorsku gumu. Prvo se zagrcneš i osetiš na zadnjem delu jezika gorčinu, kao kada se degustira čisto ekstradevičansko maslinovo ulje, a onda se nekako u dušniku zadrži, pa prasne i izbaciš kašljući i grokćući kroz nos. Žena po imenu Nada (na srpskom optimističnog imena, na španskom jeziku ništavnog) najpre nam je rekla da je istorija pokazala da je posle svakog vladara za kog je narod mislio da je najgori došao još gori. Pošto je to rekla 6. oktobra, mi smo je na prvom velikom odmoru proglasili odvratnom komunjarom. Međutim, kroz generacije se kao eho provijala njena čuvena rečenica: “Biću ti drugar, daću ti jedan”. Kod Nade bi se mogla čuti mušica na času. Pogledom između naočara i obrva birala je sledećeg drugara kao kroz nišan. To je bio razlog da joj nadimak ne odvajamo od imena.
Bila je u stanju da umesto odsutnih upiše tim Crvene zvezde. Ali bi vrlo brzo tu podvalu rešila prostom promenom načina izbora mete - okrene dnevnik i proziva.
Danas je to razlog da je se setim dok se zgražavam nad vestima o profesorki iz Trstenika.
Želim svim prosvetnim radnicima da budu drugari na vreme svim svojim učenicima. Roditelji im odavno nisu ni roditelji ni drugari.
Нема коментара:
Постави коментар