Ne treba Ateljeu 212 Ljubiša Ristić nego Aleksandru Vučiću

 tekst - Stefan SIMIĆ (Fejsbuk)

Ima tih ljudi koji dobro počnu, budu među najboljima.
Onda ih život odvede na drugu stranu, malo vlast, malo politika, malo razočarenja.
I onda ne da više nisu što su bili, nego ih, umesto ljubavi, vode neki drugi porivi: mržnja, osveta, inat, ogorčenost.
Da uvek budu najpametniji, da su svi drugi glupi, da moraš da im se podčinjavaš.
I stvori se autoritarni tip ličnosti, na prvi pogled demokratski, ali, u suštinskom smislu, neko ko guši sve oko sebe.
Postane težak i sebi i drugima, i ne radi više sa najboljima, nego sa onima koji se dive njegovoj veličini.
Po principu: daj šta daš.

Ljubiša odavno ne pravi dobre predstave, kao ni dobru atmosferu oko sebe.
U Ateljeu 212 je ponajbolja atmosfera i kolektiv, ne samo u Srbiji, nego na ovim prostorima.

Kako im pomoći, tako što im pošalješ nekoga da im razbije sve to?

Ljubiša Ristić je, neosporno, bio veliki reditelj, međutim, osećaj izneverenosti, da nije dovoljno uvažen, i još mnogo šta pomešano sa tim, stvara "malog" tiranina,
koji ne vidi očigledno i staje isključivo uz autoritarne režime.

Od toliko politika, kako je moguće stati uz Miru Marković?
Od toliko politika, kako je moguće stati uz Aleksandra Vučića?

Ko i promil toga zna o Vučiću, ne da mu ne bi dao podršku, nego sve suprotno.

Šta može Ljubiša Ristić da pomogne Ateljeu 212, najboljem pozorištu u državi?
Može samo da još više ujedini kolektiv protiv njega.

Ljubiša će pomoći Ateljeu 212, kao što je i Bokan pomogao Narodnom pozorištu.

Nikako.

Radi se o osvetoljubivim tipovima ličnosti, koji mnogo šta svoje nisu ostvarili i preko upravnih mesta dobijaju nagradu za lojalnost.

Da bi negde bio upravnik, treba ljudi da te hoće, a to nema veze sa tim koliko vešto govoriš na Pinku i Hepiju, nego kakav ambijent praviš i kakvu atmosferu.

Kako neko može da vodi pozorište, koga većina ansambla organski ne podnosi?

Onda im ne činiš uslugu, ne spašavaš ih, nego ih dodatno ubijaš u pojam.

Uz niz drugih, jedna od najgorih osobina SNS-a je što se mnogo šta radi iz osvete.
Nije cilj rezultat, dobrobit svih, nego osveta onima koji nisu lojalni.

Atelje 212 prednjači u pobuni, Ristić treba da ih disciplinuje, što je nemoguće.

Naravno, u dramaturškom smislu, to je vrlo zanimljivo, jer se pravi nova predstava, van scene.

Ko će koga da režira, da li on njih ili oni njega?

Šta ćemo na kraju dobiti?

Nećemo dobiti ništa, osim pobune ansambla i novog udara režima na sve te drage umetnike koji izuzetno rade svoj posao, a Ristić će, verovatno, da nam objasni „kakvi su to ljudi“.

Princip je uvek isti – pojedinci ne valjaju, režim je dobar.

Ponavljaju se devedesete. Isti ljudi, u sličnim ulogama, gde politika postaje važnija od života.

Srećom, ako je nešto dobro u svemu tome, neće još dugo, a sve su ovo potezi očajnika da se iziritira javnost još više, koja je već na ivici…