недеља, 25. новембар 2018.

DRUŠTVO / Dragan Velikić



Srbija, moja dežela

Naši građani su odavno zaboravili kako izgleda normalan život. To je cena koja je plaćena da bi najgori zavladali ‒onaj pogubni miks neznalica, inferioraca, lupeža i kriminalaca

Nedavno sam u kolumni u NIN-u napisao da je utisak putnika koji iz Srbije stigne u Hrvatsku, kao kada se iz vagona drugog razreda pređe u prvi. Ne preterujem. Govorim o standardu, koji nas u odnosu na našeg suseda sve više razdvaja na štetu Srbije. Za utehu je da smo po mnogo čemu drugom, ipak, u istom vozu.

Međutim, ako mislimo na Sloveniju, pomenuta metafora ne drži vodu. Takav voz ne saobraća na srpskim i hrvatskim prugama. Slovenija i nije voz, već avion.

Prošle nedelje proveo sam tri dana u Ljubljani. Po stepenu uređenosti i funkcionisanja javnih službi ta zemlja je Evropa ne samo za nas i čitav region, nego je Evropa za Evropu. I sasvim je svejedno da li govorimo o gradskom prevozu ili otkupu knjiga za biblioteke. Centrom Ljubljane saobraćaju zeleni kavaliri ‒ automobili na električni pogon koje je pre nekoliko godina uvela gradska vlast kao besplatan servis. Neprestano kruže pešačkom zonom i centrom grada. Dovoljno je mahnuti rukom da bi se zeleni kavalir zaustavio. Koriste ih kako građani, tako i turisti. Dolaze i na telefonski poziv.

Sve vreme boravka upoređivao sam život u glavnom gradu Slovenije sa onim u Beogradu. Bilo je to vreme uoči gradskih izbora na kojima je nekoliko dana kasnije gradonačelnik Zoran Janković – rođen u Smederevu ‒ po četvrti put uzastopno osvojio mandat. Niko mu ne spori da je tokom svoje dvanaestogodišnje vladavine napravio od Ljubljane jednu od najuređenijih prestonica Evrope.

Iako je već sredina novembra, na ulicama još uvek nema jelki i novogodišnjih ukrasa. Nema ni jarbola, tunela, lavirinta. Očito građanima Slovenije nije potrebna hipnoza da bi preživeli svakodnevicu, jer oni za razliku od građana Srbije ne preživljavaju, već žive svoje živote.

Tokom šest godina vladavine naprednjaka, Srbija je toliko atrofirala da postaje neuporediva sa ostatkom civilizovanog sveta. Nema tih parametara za koje se možemo zakačiti. Srbija danas podseća na nedešifrovano pismo. Skandali, afere, mafijaški obračuni i ubistva dešavaju se svuda, međutim, kod nas su te pojave svakodnevno stanje stvari. Naši građani su odavno zaboravili kako izgleda normalan život. To je cena koja je plaćena da bi najgori zavladali ‒ onaj pogubni miks neznalica, inferioraca, lupeža i kriminalaca.

Druga je stvar da li je to baš tako moralo da bude, i da li je to bila želja većine? Zapravo, nigde nema kompaktno preovlađujuće većine. Postoji samo ona ogromna amorfna sredina koja balansira između opcija i održava ravnotežu. Ono što je većina, to su ćutači koji uvek dozvole da neka opcija pobedi. U društvima bez građanske tradicije, gde se u prvom licu jednine krije čitavo pleme, gde je đedo neosporni autoritet koji donosi odluke, manipulacija se lako sprovodi.

Prag tolerancije na pljačku i korupciju toliko je visok da se Srbija samo uslovno može smatrati državom. Budući da su sve institucije obesmišljene, i samim tim ukinute, da je parlament odavno postao tribina na kojoj moralne kreature ponižavaju zdrav razum, srpskim društvom zavladala je apatija. Sve je manje solidarnosti i građanske hrabrosti. Većina živi u latentnom strahu da i od ovog može biti gore. Naše društvo je odavno na nizbrdici, s tom razlikom što je vladavina naprednjaka enormno uvećala nagib pod kojim klizimo u sunovrat.

U državi u kojoj neki ministri i bivši predsednik imaju lažne diplome i doktorate, građani su ti koji su poniženi. I zato, apsurdno deluje vest da jedan ministar ne odustaje od tužbe za povredu ugleda i časti. Kako se može povrediti ono čega nema? Ali, tako to biva u zemlji u kojoj se obrušavaju potporni zidovi na koridorima i otvaraju pukotine na tek izgrađenim auto-putevima, i gde pod okriljem noći fantomi ruše objekte u Hercegovačkoj ulici, a da se ni posle tri godine ne zna ko je organizovao kristalnu noć u Savamali; tako to biva u zemlji u kojoj haški osuđenik za ratne zločine biva promovisan u predavača na Vojnoj akademiji, a državni budžet je isključivo vlasništvo vladajuće stranke. Nadam se samo da neće jednom iz budžeta biti finansirano veliko bekstvo.

Jer, svemu dođe kraj. I Gruevski se ugruvao.

Нема коментара:

Постави коментар